Најмање важна карика – Мали просветни хепенинг оних који су се дрзнули да размишљају

13. 6. ’12. Реаговање на околности у вези са полагањем Завршног испита у Основној школи

Најмање важна карика – Мали просветни хепенинг оних који су се дрзнули да размишљају

 

            За неколико дана биће одржано тестирање ученика завршних разреда основних школа из српског језика и математике у склопу полагања, од недавно обавезног сегмента њиховог образовања – Мале матуре. Из кровних институција нашег столетног образовања (завода, агенција, сектора и одељења) блиских Министарству просвете и науке Републике Србије (у дaљем тексту МПИНС или по потреби Предузеће) издата су разна упутства и правилници како ће све то бити организовано и на који начин ће се квантификовати ученичко знање на овим тестовима. Управо у том грму и лежи зец. Па можемо прећи на ствар.

Велики реформатори нашег школства, све добри ученици и стручњаци из својих области, установили су овом приликом специфичну институцију – Тренера прегледача, а онда како би ови могли да покажу то за шта су их у МПИНС-у утренирали, и манифестацију – Тренинг за прегледаче.

Тако је један број припадника професије, од које је ова држава дигла руке и ставила је у запећак својих планова за будућност, истрениран да тренира колеге. И све је то лепо. Њима треба одати признање од гранских друштава професија којима припадају, за пожртвованост и несебичан труд уложен како би знањем стеченим на течајевима у МПИНСу, касније утицали и на повећање знања колега и повећање њихових компетенција из математике и српског језика те стручности да учествују у оцењивању осмака, сутра на Завршном испиту.

Свака развијена европска демократија почива на добро организованом систему. Па тако и наша! Горепоменути Тренинзи за прегледаче заказани су широм државе. Тражене су погодне сале за пријем више посетилаца, наставника српског језика и математике, који су са вапијућим покличима ишли да нешто ново науче и обогате своје радно и професионално искуство. Биле су ту и брижљиво урађене презентације у Пауер поинту, до душе без штампарских грешака, да се стекне утисак како је презентер веома озбиљан у намери да нас нечему значајном и поучи.

На тим тренинзима је показано да су наши реформски процеси у образовању и уопште овај текући са Малом матуром једно велико Потемкиново село. Да претходни утисак буде потпун побринули су се старији и млађи приправници Предузећетових регионалних одељења, а и сами тренери. О тренерима не бих трошио речи, и они су само једни од нас.

Кривци за разна посртања, брукања професије и непрофесионализам, те ненаменско трошење државних средстава на измишљене пројекте, чија је једина особина финансијска исплативост за по неког, сигурно нису већински међу нама. Они су у систему.   Записано је да нису већински међу нама, јер их има и међу нама. Систем, да би се одржао таквим какав је, баци по каткад и неку мрвицу по неком од „наших“, па тако добија „легитимне“ представнике струке у органима за одлучивање о важним пројектима у Просвети, а у стварности нити су то представници запослених нити је једне ни друге брига за Просвету. О Синдикатима и њиховом ангажману нема шта ни да се каже.

На тренинзима, по неко од колега, осмелио се и да постави по које питање. Без губитка општости и жеље да се детаљише, не могу се пренабрећи неки од оригиналних одговора или боље рећи порука свима нама на које се ово односи. Они су махом слични, и могли су се чути свуда где су тренинзи одржани.

Том приликом нам је поручено да:

• морамо признати сваки тачан одговор, ма где да је написан и ма којим писмом, да правопис није битан и да је ученицима дозвољено да у одговорима комбинују разне језике и писма.

• морамо водити рачуна да не направимо ниједну грешку у поступку оцењивања тестова, јер ћемо у супротном бити најстрожије санкционисани (иако, нико није објаснио  чиме ћемо бити „награђени“ уколико не начинимо ни једну грешку), и да ћемо под кривичном и материјалном одговорношћу преузимати тестове.

• нам је учешће у раду комисија за прегледање радна обавеза, те да ће проистећи решење којем смо се дужни повиновати радном распореду који начине Одељења МПИНС и директори. Да нећемо бити плаћени за рад у комисијама (то, претпостављам, зато што смо већ добро плаћени у оквиру плате, додатка за исхрану, превоз и регреса за годишњи одмор па би плаћање дневница професорима за рад ван школе у којој су иначе запослени, у послу који треба да буде обављен професионално, био тежак ударац на буџет напаћене и „кризом“ исцрпљене Републике).

Актив професора српског језика и књижевности Моравичког округа издао је саопштење у коме се противи прокламованој концепцији и пита надлежне и јавност у Србији, како то да правописне грешке на тесту из српског језика нису битне. Како то да ученицима које су учили да се правилно изражавају и пишу сада морају рећи да је тачно и оно што је нетачно!?

Да не буде забуне, и неко не помисли да је у питању теорија завере против некога, пример који следи је пример потенцијално тачног одговора на питање из Збирке за припрему полагања Мале матуре.

            А ево и једног примера исправног решења потенцијалног задатка на тесту из математике:

 

            Наиме, ако у тексту задатка није назначено да је потребан поступак онда се мора оценити свако решење које има тачан резултат. Како су тренери сугерисали да се исправно решење мора признавати и када није уписано на месту предвиђеном за то, а да се евентуални делови решења који немају везе са решењем морају занемаривати, онда је утисак потпун због чега је претходни пример добар! Постојањем задатака на тесту из математике у којима се не тражи поступак поспешује се преписивање и даје се ученицима на располагање могућност, да им у времену док траје израда теста неко дошапне тачно решење и да они само запишу резултат. Колеге које су већ прегледале тестове врло добро знају о чему је овде реч.

Поред Актива професора српског из Чачка, питају се и математичари штошта, али углавном изоловано и ћутљиво. Колеге листом критикују, али озбиљније акције нема. Изгледа да су се сви помирили да је живот у нашем Потемкиновом селу леп и да ће бити све лепши и примеренији професији коју обављамо. Неке колеге из Београда су свој тренинг демонстративно напустиле када су им дистрибуирана питања из такозваног „Теста за прегледаче“. То и није лоша порука организатору. Ова посластица са тестирањем прегледача остављена је за крај.

Тест за прегледаче, начињен је са циљем да провери спремност професора да се подухвате овог важног посла. Једна од испостава МПИНСа (Завод за …) сачинила је тест у коме нас проверавају да ли смо прибрани, умемо ли да резонујемо и репродукујемо, познајемо ли професију и ‘оћемо ли умети да оценимо ђачке одговоре. Пошто је аутор теста у сам његов садржај унео и елементе комедије, сматрам да ће просечном читаоцу па макар био и запослен у Просвети, пријати парафраза бар два питања из истог:

Питање: Уколико ученик није решавао неки задатак, ја као прегледач:

А) Означићу то као тачан одговор и дати му 1 поен,

Б) Дописаћу тачан одговор и дати му 1 поен,

В) Прецртаћу задатак и дати му 0 поена.

Питање: Уколико је ученик решење написао графитном оловком

А) Подебљаћу хемијском оловком и дати му 1 поен

Б) Обрисаћу гумицом и написати тачан одговор црвеним фломастером и дати му 1 поен

В) Оценити га са 0 поена.

Тест сачињен од сличних питања ових дана неке службе у школама деле својим запосленима како би ови покушали да га реше (наравно, уколико буду знали тачне одговоре) и тиме се квалификују да буду успешни прегледачи. Пошто неко, очигледно, сматра да смо ми на том нивоу да ствари које се помињу у самом тесту много тешко капирамо и да нам је потребно утерати то у мозак на више различитих начина, чуди ме  што ови из Предузећа нису унајмили неког ликовног уметника па да Упутство за прегледање, које смо дужни носити са собом уз Личну карту и Решење, ослика у виду сликовнице како би ми професори математике и српског језика боље разумели суштину, јер боље капирамо када нам се нацрта него када нам се каже.

Уз напомену да ће наше оцењивање Завршног испита надгледати извесни виши органи по функцији названи Супервизорима (ваљда да што менаџерскије и бомбастије звучи) питам се у чему смо ми толико згрешили минулих година? Што нам се не верује, што нам се прети санкцијама уколико неко од чланова комисије погреши? И ко нам гарантује да „другостепени органи“, на наговор неке од заинтересованих страна, или онај што буде вратар собе за преглед тестова у свакој школи појединачно (пошто кажу да се резултати неће објављивати јавно и да ће се моћи видети у посебној соби) не учини неку намерну грешку, дописујући нешто па да се потом окриве чланови комисије?  Ми ћемо прегледати тестове сукцесивно, свако од три члана комисије контролисаће друга два и радићемо док се тај процес не заврши, а ко нам гарантује да се неко после нас неће играти са процесом?

А ово је јако важан процес! Никоме није до спрдања са њим, само указујемо да се у досадашњем делу организације крупно затајило и да су начињене многе грешке. Добре стране треба похвалити, и то ћемо увек чинити, али неке ствари на које указује више фактора, почев од струковних удружења до родитеља и других треба узети у обзир!

Закључак је да нам се не верује, да смо најмање битна карика у овом ланцу чију би, чврстину морали носити сви заједно, а ми који радимо најважнији посао у процесу образовања и васпитања имали и сразмерно важно место у њему. Данас то није тако. Можда ће сутра бити. Сутра, кад ни образовање, ни систем не буду водили лоши ђаци и лоши организатори. Ако такво време икада дође.

Вељко Ћировић